I built myself a metal star
"Za one koji su koristili smelomogućnost umiranja
za one koji su
prekoračili preko svoga leša
za njihovu smrt
tako potrebnu protiv smrti
za one koji su sada jedno...
za one koji su se utopili
u vodama večnog sna
kao što umre sunce
u dnu dalekih pejzaža
zakopanih za one čije su reči
nikle iz zemlje ko lek i buna
neka pognu glave daleki suncokreti"
Branko Miljković
Wednesday, May 18, 2005
Pesma za nas dvoje
Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene
i sreće moje.
Pijana kiša šiba i mlati.
Vrbama vetar čupa kosu.
Kud ću?
U koji grad da svratim?
Dan je niz mutna polja prosut.
Vucaram svetom dva prazna oka.
Zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam, gladan i mokar,
zašto se nismo sreli nikad?
Ili je već bilo?
Trebalo korak?
Možda je sasvim do mene došla.
Al ja,
u krčmu svratio gorak.
A ona,
ne znajući - prošla.
Ne znam.
Ceo smo svet obišli,
u žudnji ludoj, podjednakoj,
a za korak se mimoišli.
Da, mora biti da je tako.
Mika Antić
posted by Milan # 2:39 AM 
Archives
Subscribe to Posts [Atom]